СЕЋАЊЕ НА БОКИЈА

Бокија сам упознао на Сусретима енигмата Југославије у Ваљеву 1985. године. Пришао ми је Миодраг Тошић и рекао да Боки жели да се упозна са мном и дао ми приступницу ЕД "Загонетка". Попунио сам је и однео Бокију, упознали смо се и разговарали десетак минута. Од тог тренутка, па до краја 90-их видели смо се више пута, сарађивао сам у листовима и енигматским додацима које је највећи српски енигмата уређивао. Са њим и још десетак чланове "Загонетке" сам "Олимпик експресом" отпутовао у Сарајево (Илиџу) на Сусрете енигмата Југославије. Кочијом смо ишли до Илиџе - били су то незаборавни тренуци дружења са једним невероватним човеком и енигматом. Једном сам са неколицином колега био на ручку код Бокија и ту упознао његову супругу (која је спремила ручак), његову децу и старог оца. Почетком 95-е снимао сам финале петог циклуса "Слагалице". Снимали смо три емисије, две у четвртак, а трећу у петак. Имао сам преноћиште у хотелу "Таш", па сам пре спавања прошетао до Миодрага Тошића и тамо затекао Бокија. Остали смо неколико сати, а затим сам кренуо у хотел, а Боки кући. Али, он је инсистирао да ме отпрати до хотела, па онда оде својој кући. Било је још сусрета: изложба енигматских радова Ивице Млађеновића у хали на Београдском сајму, још неколико сусрета енигмата... Једном смо се случајно срели у Кнез Михајловој, па се то претворило у двосатно дружење...

Нажалост, после тога се Боки повукао из енигматике и врло ретко виђао са колегама. Напустио нас је, а не знамо ни када, ни како, да ли је обављена сахрана или још није, и када ће. А био је и остаће највећи српски енигмата свих времена. Нисмо му се одужили колико је заслужио.

На сајту "Београдска гробља" накнадно сам пронашао да је Бошко Петровић (рођен 1936. године) сахрањен у суботу, 26. јуна у 13 часова на Топчидерском гробљу.