FOTO-ALBUM - 049

Ne znam da li se to ikada nekom drugom dogodilo, ali meni jeste. Sticajem okolnosti danima i mesecima slušate birane reči o nekim osobama, čujete kako ljudi o nekome sve najlepše pričaju i onda, ni sami ne znajući kako se to desi, počnete da te nepoznate likove osećate kao rod najrođeniji.

Iako sam od njih najmanje desetak godina mlađi i nikada ih nisam sreo, tako sam i ja zavoleo junakinje mojih zapisa, sestre Nadeždu i Jelenu Poderegin, starijim generacijama svima znane Nađa i Ljolja. Izronile su iz priča o njihovim roditeljima – majci Milki Bajić-Poderegin, autorki romana "Svitanja" i profesorki književnosti, i o hrabrom ocu Ignjatiju Podereginu, inženjeru agronomu, profesoru Poljoprivredne škole u Kraljevu, koji nije hteo da istupi iz reda za streljanje 1941. godine, iako su ga na to nagovarali Nemci i njihovi domaći saradnici. Ostao je ispred puščanih cevi sa svojim đacima.

Beograd sredinom pedesetih godina nije imao samo lepotice Ljubice i Mime nego i sestre Poderegin, koje su bile simbol mladosti i slovenske draži.

– Kad god počnem da o njima dvema razgovaram, preplavi me prijatno osećanje. Odmah do mene dopre ona njihova ruska toplina i neizmerna ljubav prema ljudima, što su verovatno nasledile od oca. Njihova majka Milka je meni baka-tetka, sestra moje bake Georgine. Nađa je išla u Sedmu žensku gimnaziju. Obe su pohađale i baletsku školu, pa sam se i ja tu negde trpala – seća se svojih rođakinja Srebrenka Ilić, penzionisana urednica Dokumentarnog programa RTS.

Sestre su sa svojom majkom stanovale u Mlatišuminoj ulici 2, u dvorišnoj prizemnoj zgradi. To su ona beogradska dvorišta sa ružičnjakom u sredini, česmom, mačkom koja se izležava na suncu i loknastim crnim muholovkama na ulaznim vratima stanova.

– I u takvim siromašnim uslovima Milka je svojim devojčicama stvarala bajku. Šila im je maštovite haljinice, a napravila im je i krevetiće sa baldahinom. Za devojčicama su se svi u Beogradu okretali, iako su bile strogo patrijarhalno vaspitane, što im je kasnije, pogotovo Nađi kao filmskoj glumici, mnogo smetalo u karijeri – kazuje Srebrenka ozarena uspomenama.

Onda mi se telefonom javi Vrbislava – Kika Starović, iz Ulice vojvode Stepe.

– One su nam ulepšale mladost. Sa Ljoljom sam bila u studentskom oporavilištu na Avali, viđali smo se u "Indeks baru". S njom sam se više družila, jer smo fizički bile slične. Nađa je svakoga plenila ljupkošću i lepotom. Sećam se da je jedan poznati pesnik iz Crne Gore, koji se sada bacio u politiku, došao kod mog momka, potonjeg supruga, da od njega pozajmi cipele, jer ide "na sastanak sa Nađom i pred nju ne može svakakav da izađe". Izgleda da mu ni cipele koje više nikad nije vratio mom dragom nisu pomogle. Sestre Poderegin su bile naočite i vrlo popularne, po svemu su se izdvajale od nas. Ma, šta da vam kažem, Nađa je bila prva liga među studentkinjama na štrafti u Knez Mihailovoj, iako smo većinom bile odevene u širokim suknjama sa žiponom, baletankama na nogama i obaveznim konjskim repom na glavi – opisuje Kika svoju studentsku generaciju.

Na ulici sretnem mog dragog kolegu Mirka Bojića, jednog od trojice legendarnih glavnih urednika "Ilustrovane Politike". Kad je čuo šta me tih dana preokupira, slatko se nasmejao.

– Ja sam Nađu vozio u kolicima na omladinskoj radnoj akciji u Sevojnu, kada smo čistili teren za izgradnju Valjaonice bakra. Prava beogradska lepotica – kaže Bojić.

Milka Đonić, inženjerka u penziji, odrastala je sa Nađom i Ljoljom u Mlatišuminoj 2.

– Bile su starije od mene i volela sam da budem u njihovom društvu. Sećam se da je kod njih dolazio i Pavle Minčić, kolega sa Nađine klase, zajedno su učili. Moja baka Divna ih je stalno pitala:"Učite li, deco?" Profesorka Milka je u to vreme pisala roman "Svitanja". Dolazila je kod bake i čitala joj odlomke. Posle je pitala da li se baki dopada to što piše. Baka Divna je plela šalove i rukavice i za Milkine devojčice. Zime su bile oštre i sa mnogo snega. Često se nije znalo da li je svanulo, jer bi sneg zatrpao prozore – rado se seća Đonićeva tih dana detinjstva.

Blizak prijatelj Nađe Poderegin mi priča da je ona 1950. godine upisala Akademiju za pozorišnu umetnost u klasi profesora Jože Rutića i asistenta Branka Pleše, koju su činili i kasnije poznati glumci Pavle Minčić, Dejan Čavić, Ciga Jerinić, Jelena Jovanović-Žigon, nedavno preminuli Petar Banićević i još tridesetak studenata. Diplomirala je 20. maja 1954. godine ulogom Anke, u predstavi "Ljubavnici" nepoznatog autora iz 16. veka, u Beogradskom dramskom pozorištu.

Nađa Poderegin je kao gimnazijalka bila hapšena "po pitanju Rezolucije IB-a". U pritvoru je provela nekoliko meseci, jer je rasturala letke "antirevolucionarne sadržine". Na letku je pisalo da je Tito izdao ciljeve komunizma, jer je počeo da skuplja automobile kao igračke. Potonja istorijska saznanja potvrdila su istinitost napisanog u letku. Pričalo se da je grupu koju su činili Nađa, Leposava Milošević, kasnije udata za pisca Antonija Isakovića, i Milana Ilić neko "nasankao". Ne zna se ni ko ih je prijavio Udbi.

Nađa Poderegin je filmsku karijeru počela kao statista u filmu "Baš čelik". Posle je igrala u filmu Žike Mitrovića "Ešelon dr M" i u koprodukciji "Kuća na obali". U filmu "Goldfinger" sa Šonom Konerijem pojavljuje se u ulozi lepotice koja je imala zadatak da ubije Džemsa Bonda. Naravno, on to saznaje i u kadu punu vode, u kojoj se naga baškarila Nađa, baca uključenu grejalicu. Još čujem njen vrisak. Od 1952. do 1968. godine igrala je u tri jugoslovenska i 32 nemačka i engleska filma.  

Sestre Poderegin su se udale za strance. Nađa je u Kanu srela Majkla Šrajbera, londonskog industrijalca, sa kojim je dobila kćerku Tanju. Ljolja je bila supruga Holanđanina sa kojim ima sina Andreja. Kasnije su se obe razvele i nastavile da žive u Londonu. Nađa je radni vek provela kao scenarista u Bi-Bi-Siju, a Ljolja je predavala slavistiku. Potom su osnovale izdavačku kuću "Haniglen pablišing", pa su početkom devedesetih učestvovale i na Sajmu knjiga u Beogradu. U vreme bombardovanja SR Jugoslavije, 1999. godine, organizovale su proteste u Londonu.

Takve su moje "rođakinje", sestre Poderegin.

Ferid Mujezinović

(Tekst iz "Politike" od 15.09.2006. godine - još jedna priča o Bondovoj devojci rođenoj u Nišu).