IN MEMORIAM

Јован Ћирилов (Кикинда, 30. август 1931 — Београд, 16. новембар 2014) био је српски театролог, књижевник и значајан делатник српског позоришта и српске културе уопште.

После завршене школе у Кикинди, уписао је и дипломирао филозофију на Београдском универзитету 1955. године. Био је на челу Југословенског драмског позоришта од 1985. до 1999. године, а пре тога, од 1956. драматург у том позоришту, као и у Атељеу 212 од 1967. до 1985. године. Од оснивања, 1967. године, до своје смрти био је уметнички директор и селектор Битефа. Од 2001. до 2007. године је био председник Националне комисије Југославије, а потом Србије, при Унеску.

Написао је драме „Соба за четворицу“ и „Дом тишине“ (са Мирославом Беловићем), сценарија за филмове Владана Слијепчевића „Право стање ствари“, „Штићеник“, „Куда после кише“ (приказане у Венецији, Москви и Пули), радио-драме „Ветровити друмови“ (на немачком, Радио Хамбург), „Механичка секретарица“ и др. Адаптирао за сцену „Проклету авлију“ Иве Андрића, а са Беловићем „Откриће“ Добрице Ћосића. Аутор је романа, више збирки песама, театролошких есеја, књига успомена, антологија драма (српске савремене драме на енглеском језику, енглеске и америчке савремене драме, најкраћих драма на свету) и речника. Превео је драме Кристофера Фраја, Брехта, Женеа, Стопарда, Сама Шепарда, Мамета, Марбера и мјузикла „Коса“. Писац колумни, у НИН-у Реч недеље (од 1986. до данас), две колумне недељно у Блицу (Позориштарије и Са рукама у џеповима) и позоришних дневника у листу Лудус. Говориo је немачки, енглески, француски, шпански и италијански, а проучавао је и кинески језик.

Објављене књиге:

„Путовање по граматици“, песме, 1972.

„Неко време у Салцбургу“, роман, 1980.

„Узалудна путовања“, песме, 1989.

„Пре и после гнева“, зборник савремене британске драме 2001

„Пре и после Косе“, зборник савремене америчке драме 2002

„Реч недеље“, збирка текстова (колумне), 1997. и 2006.

„Сви моји савременици I-II“, 2010

„Мајке познатих“, 2011

Театролошка дела:

„Путовање по позоришту“, 1988.

„Драмски писци моји савременици“, 1989.

„Позориштарије“, 1998.

„Дневници“, 1999.

Речници:

„Речник нових речи“, 1982.

„Речник песничких слика“, 1985.

„Нови речник нових речи“, 1991.

„Српско-хрватски речник варијаната (иначица)“, 1989. и 1994.

Антологије:

„Најкраће драме на свету“ (кратке драме, КОВ, Вршац, 1999)

„Кратке, краће и најкраће драме на свету“ (кратке драме, КОВ, Вршац, 2008)

Добитник је следећих признања и награда:

две Стеријине награде за новинску позоришну критику и за нарочите заслуге на унапређењу позоришне уметности,

Статуете Јоаким Вујић коју додељује Књажевско-српски театар из Крагујевца (1990),

награде Фондације Браћа Карић за публицистику,

Октобарске награде Града Београда за животно дело,

Француска га је наградила орденом „Витез уметности и књижевности“ (1992),

Србија га је одликовала Сретењским орденом трећег степена (2012).

(Српска Бикипедија)