Krenuli smo tog avgustovskog dana kod mojih, dede Vladimira i babe Mice (Jelice) u obližnju Jelašnicu, moje rodno selo. Povod je venčanje moje starije sestre od strica i imenjakinje Miroslave koje je održano dan ranije.
I, sad sam siguran da se većina čitalaca već odavno zapitala: kakve veze sve ovo ima sa enigmatikom?! A ima, i te kako: ja sam tada bio veseli desetogodišnjak, a Branislav Bane Golubović je imao petnaest godina. Zahvaljujući činjenici da je živeo u kući pored kuće moga strica, viđali smo se još dosta puta u životu. Kasnije smo se sretali (u drugoj polovini sedamdesetih godina prošlog veka) i u kancelariji Lutrije Srbije u kojoj je šefovao Nikola Popović, legenda niške i jugoslovenske enigmatike, na sastancima enigmatskog kluba "Naissus" (konačno pređoh na pravi razlog ovog pisanija!). Ja sam u to vreme bio srednjoškolac i već sam zatrpavao uredništva jugoslovenskih enigmatskih listova svojim umotvorinama, a Bane je studirao na Elektronskom fakultetu u Nišu. Ne znam da li je i koliko radova u to vreme objavio. Kasnije se Bane posvetio studiranju, pa otišao na odsluženje vojnog roka i nakon toga se zaposlio u nekad moćnom niškom gigantu "Elektronskoj industriji". Ja sam se skroz posvetio enigmatici.
Krajem prošlog veka, Bane se vratio enigmatici i u narednih dvadesetak godina dostigao zavidan nivo u sastavljanju, naročito osmosmerki i postao jedan od trojice-četvorice najbolja osmosmerkaša u Srbiji. Objavio je mnogo osmosmerki u mojim "Osmosmerkama", u "PAN Osmercu" Zorana Milunovića i u enigmatskim listovima "Politike" koje uređuje Dragan Nikolić ("Politika Enigmatika" i "Politika Razbibriga").
Nažalost, pre nekoliko godina je odlučio da se više ne bavi enigmatikom. I dalje redovno jedan drugom čestitamo rođendane i praznike, ali se retko viđamo - poslednji put smo se sreli na Novom groblju na godišnjem pomenu mojoj strini Soji (sa slike!) koja je umrla u dubokoj starosti u vreme korone.
