КРАЉ ЧАЈА

Сер Томас Липтон, познат као произвођач чаја у Великој Британији, рођен је 10. маја 1850. године у Глазгову. Скромна породица, ирског порекла, оставила је најмлађем сину Томасу благослов да предано и поштено ради, а награда и успех неће изостати. Тога се придржавао целог живота, па је радио разне послове како би помогао сиромашним родитељима.

Прву бакалницу чаја отворио је 1890, у Глазгову, која је за неколико година постала позната и изван Шкотске. Није се задовољио само куповином сировог чаја са плантажа из Индије и Цејлона, његовом прерадом и продајом у Енглеској и по свету. Одлучио је да постане произвођач, па је почео да купује плантаже чаја у Азији. Убрзо је организовао сопствени превоз чаја у Енглеску, отворио велики број чајџиница у Лондону, потом широм земље. На тај начин контролисао је цео ланац, од производње чаја на плантажама, преко превоза и прераде, до продаје и сервирања у чајџиницама, које су носиле његово име. Занимљиво је да је осмислио паковање чаја у филтер кесице, које су и данас у употреби. У тридесетој години постао је мултимилионер, али је с поносом причао да је одрастао у седмочланој породици у малом стану са две собе.

Липтон је био човек великог срца, спортског духа, посвећен борац на свим стазама. Поред пословног успеха, волео је спорт, посебно једриличарство. Уживао је да плови морима на својим јахтама, па је као прави морски вук стално носио капетанску капу, по којој је постао препознатљив. Често је путовао у САД, где је чак у пет наврата учествовао на чувеном Америчком купу. Мада је дао све од себе да освоји трофеј у тркама једрилица, то му, нажалост, никад није пошло за руком.

У Првом светском рату својим јахтама превозио је санитетски материјал, као и болничко особље, које је долазило у помоћ српским болницама. Луксузна Липтонова јахта „Ерин”, као и друге јахте, често су саобраћале од Лондона, преко Марсеја и Атине до Солуна. Патња и страдање малог а храброг српског народа покренула су једра његових бродова на дуге и опасне пловидбе у време рата. У пролеће 1915. године допловио је с Мисијом британског Црвеног крста, на челу са капетаном Бенетом.

„Величанствена мала Србија! Како је она дивно одиграла своју улогу у Великом рату.” Овим речима Липтон се огласио из Србије, 1915. године, у време битака, после којих је избила велика епидемија пегавог тифуса. Те врло бурне ратне године, обишао је Ниш, Београд, Крагујевац, Врњачку Бању, свратио у Скопље и Ђевђелију.

Из Ниша, привремене српске ратне престонице, послао је апел за помоћ српском народу: „Тифус дивља Србијом и, ако се не пошаље хитна помоћ, смртност ће достићи ужасне бројке. Тифус је заразна болест, која се преноси вашима, а она се лако развија у прљавштини. Нема довољно простора за смештај болесних и они сви леже заједно на гомили прљаве сламе.

Многи нису променили своју одећу и по шест месеци, па због тога лична хигијена, која је апсолутно важна у контроли болести, је немогућа. Они немају одговарајућу исхрану, јер је нема на тржишту, нити има пара да се купи ако се нађе. Лекари обично раде само недељу-две, пре него што оболе од тифуса, пошто немају начина да се сами заштите. Они се добровољно јављају да раде у болницама, упркос сазнању да је смртност већа од 50 посто.

Баш као што је пожар успео да заустави помор у Лондону, тако су потребни пожари да очисте Србију од тифуса. Инфициране куће и одећа оболелих морају да се спале, јер болест се преноси вашима које су посвуда”, забележиле су новине Липтонову изјаву.

У апелу „Страшна истина о Србији” записао је: „Срео сам на сеоском путу много жртава, које су преслабе да дођу до болнице. Сакупљали су их и довозили воловским колима. Често је воловима управљала жена и деца, док је у колима муж или отац бунцао у грозници. Једва је преостало довољно људи, који не болују, како би могли да ископају гробове за мртве, чија тела леже изложена по гробовима... У неким болницама није било ни ћебади ни душека, док су у другима по три и четири пацијента спавали попречно на једној сламарици. Поред свега тога, пацијенти се никад нису жалили. У једном болничком одељењу сам видео пацијента, који је и поред своје грознице дивно певао својим другарима. Ове страхоте захтевају хитну помоћ сваке врсте: шаторе, дрвене бараке, санитетски материјал, кревете и постељину, лекове и медицинску опрему, стерилизаторе за млеко, а поврх свега лекаре и болничаре.”

О његовој посети Крагујевцу, остала су сећања др Кетрин Мекфејл, земљакиње из Глазгова. „Липтонова посета Крагујевцу је била догађај дана, јер је он већ био врло позната личност.” Пријем у његову част приређен је у трпезарији Милошевог конака, где је привремено био смештен војни штаб. Када је сер Липтон ушао у салу, Оркестар краљеве гарде га је поздравио гласним тушем. Том приликом био је гост престолонаследника Александра Карађорђевића, а срео се и с пуковником Напијером, британским аташеом у Србији. У Нишу се Томас Липтон упознао с Николом Пашићем, др Војиславом Суботићем, Мабел и Славком Грујићем, с бројним српским официрима, чланицама женских друштава, које су радиле као добровољне болничарке. Српска влада одликовала га је Орденом Светог Саве, а у Нишу је проглашен за почасног грађанина.

„Као што се често дешава с нацијама, што их боље упознамо, тим више имамо разлога да им се дивимо”, рекао је Липтон, импресиониран храбрим и пожртвованим српским војницима. С идејом да се покрене најбржа и најефикаснија помоћ српском народу, желео је да лично упозна живот у Србији, дозна више о болницама и болничким потребама. Том приликом посетио је српске и савезничке болнице, а у Крагујевцу за водича имао је госпођу Мабел Стобарт, која је руководила болницом Српског потпорног фонда. Захваљујући његовом залагању, Друштво српског Црвени крст у Нишу и Крушевцу добило је велику количину санитетског материјала. Помогао је Хану Хенкин Харди да обнови болницу краља Петра у Тополи и српском санитету испоручи преко 2000 болесничких постеља.

Иако је Липтон обично путовао окружен великом пратњом, увек се понашао срдачно и ненаметљиво. Тако је остало сећање да је посетио српске манастире, упознао мноштво људи, заволео народ, музику и храну, уживао у јахању по шумадијским брдима, дивио се воћњацима, ливадама пуним лековитог биља, природним лепотама Србије. Био је изненађен да даме из најугледнијих српских породица помажу у привременим болницама, а многе жене, чији су мужеви на фронту, раде на пољима, како би прехраниле породицу.

Посебно је био ганут кад је видео децу од осам година или мало старију, углавном девојчице, како обављају болничке послове. На повратку из Србије, Липтон је у Паризу присуствовао међународној конференцији, где се страствено залагао за помоћ српском народу. Новине у Лондону и широм света писале су о његовом обиласку Србије.

Они који су имали прилику да упознају сер Липтона кажу да је био шаљивџија, али и врло доброћудан и осећајан човек, дирнут људским патњама. Његово човекољубље, разне акције доброчинства организоване у домовини и по свету донеле су му титулу витеза, коју му је доделила краљица Викторија.

Сер Томас Липтон преминуо је у Глазгову, 1931. године. Велики део своје имовине оставио је родном Глазгову, да се изгради болница и помогне школовање деце из сиромашних породица. Отуда прича о сер Томасу Липтону, краљу чаја, власнику бродова и плантажа чаја, човекољупца с титулом витеза, одолева времену и забораву.

Аутори:  Славица Поповић Филиповић и Боб Филиповић, "Политикаин Забавник" број: 3198 (2013. године).