четвртак, 15. април 2021.

IN MEMORIAM

С
рпски сликар, графичар, конзерватор и
професор на Факултету примењених уметности у Београду Мирослав Миле Анђелковић који је са братом близанцем Миодрагом - Дајом, такође сликаром, рођен и део живота провео у породичној кући у Јелашници код Ниша, преминуо је данас у 76-ој години живота. Били смо имењаци и комшије - капије наших родних кућа су удаљене двадесетак метара. Нека му је лака земља.

Мирослав Анђелковић (1945-2021) је одрастао у родном селу. Школу за примењену уметност „Ђорђе Крстић“ у Нишу завршио је 1965. године, а Академију ликовних уметности у Београду, у класи професора Недељка Гвозденовића, 1970. и постдипломске 1972. код истог професора. Током 1989. године специјализовао је сликарство у Музеју Прадо и на Академији Сан Фернандо у Мадриду као стипендиста шпанске владе. Члан је УЛУС - а и Ладе. Редовни је професор цртања и сликања на Факултету примењених уметности у Београду и добитник Велике плакете Универзитета са повељом за 2011. годину.
У ликовни живот Србије Мирослав Анђелковић се укључује 1970. године на изложби „Генерација 1969/70“. Самосталном изложбом слика представио се београдској ликовној публици 1971. у Галерији Коларчевог народног универзитета. У иностранству излаже на групним изложбама у Луксембургу, Паризу, Цириху, Базелу, Луцерну, Арау, Крајови, Великом Трнову, Москви и Нитри.
Годинама је сарађивао са нашим истакнутим писцима и песницима. Цртежима је опремио књиге „Божији људи“ Боре Станковића, „Ибриш Ага“ Стевана Сремца, „Бели камен“ Драгољуба Јанковића, Лирске народне песме Тимочке крајине „Ој леле, Стара планино“, „Дивинска Микена“ Радмила Радовановића и др. Са песником Томиславом Мијовићем објавио је три књиге здруженог поетско - ликовног дневника под насловима „У благости и осами“ (1997), „Светлуцања, дозивања...“ (1999) и „Јавке, одсјаји, угарци...“ (2003). Исликао је књигу Стевана Раичковића „Записи о Црном Владимиру“ као и сликарске дневнике „Из дана у дан“ латиница „Либер мутус“ и дневник цртежа и забелешки „Усамљености, завичају мој“. Живео је и стварао у Београду и Нишу (део текста је преузет са српске Википедије).

3 коментара:

  1. Нека му је лака земља! Предавао је мојој супрузи ликовну уметност у Гимназији Стеван Сремац. Саветовао јој је да не уписује правни факултет, већ да конкурише за академију ликовних уметности. Рекао јој је да никада неће завршити студије права. Требало је да га послуша!

    ОдговориИзбриши
  2. Иако смо били комшије по рођењу, сећам се да смо се у Јелашници срели само неколико пута (последњи пут крајем деведесетих, када је са братом свратио до нас - рушили смо стару шталу у дворишту наше породичне куће). У Нишу смо се срели једном или два пута... Најчешће смо се сретали у Београду и то, углавном на Студентском тргу - пет-шест пута.

    ОдговориИзбриши
  3. Мирослав Анђелковић је предавао и Зорану Милуновићу у Гимназији Стеван Сремац. Рече ми кум да су му ђаци дали надимак Артур (то нисам знао).

    ОдговориИзбриши