Ne znam da li se to ikada
nekom drugom dogodilo, ali meni jeste. Sticajem okolnosti danima i mesecima
slušate birane reči o nekim osobama, čujete kako ljudi o nekome sve najlepše
pričaju i onda, ni sami ne znajući kako se to desi, počnete da te nepoznate likove
osećate kao rod najrođeniji.
Iako sam od njih najmanje
desetak godina mlađi i nikada ih nisam sreo, tako sam i ja zavoleo junakinje
mojih zapisa, sestre Nadeždu i Jelenu Poderegin, starijim generacijama svima
znane Nađa i Ljolja. Izronile su iz priča o njihovim roditeljima – majci Milki
Bajić-Poderegin, autorki romana "Svitanja" i profesorki književnosti,
i o hrabrom ocu Ignjatiju Podereginu, inženjeru agronomu, profesoru
Poljoprivredne škole u Kraljevu, koji nije hteo da istupi iz reda za streljanje
1941. godine, iako su ga na to nagovarali Nemci i njihovi domaći saradnici.
Ostao je ispred puščanih cevi sa svojim đacima.
Beograd sredinom pedesetih
godina nije imao samo lepotice Ljubice i Mime nego i sestre Poderegin, koje su
bile simbol mladosti i slovenske draži.
– Kad god počnem da o njima
dvema razgovaram, preplavi me prijatno osećanje. Odmah do mene dopre ona
njihova ruska toplina i neizmerna ljubav prema ljudima, što su verovatno
nasledile od oca. Njihova majka Milka je meni baka-tetka, sestra moje bake
Georgine. Nađa je išla u Sedmu žensku gimnaziju. Obe su pohađale i baletsku
školu, pa sam se i ja tu negde trpala – seća se svojih rođakinja Srebrenka Ilić,
penzionisana urednica Dokumentarnog programa RTS.
Sestre su sa svojom majkom
stanovale u Mlatišuminoj ulici 2, u dvorišnoj prizemnoj zgradi. To su ona
beogradska dvorišta sa ružičnjakom u sredini, česmom, mačkom koja se izležava
na suncu i loknastim crnim muholovkama na ulaznim vratima stanova.
– I u takvim siromašnim
uslovima Milka je svojim devojčicama stvarala bajku. Šila im je maštovite
haljinice, a napravila im je i krevetiće sa baldahinom. Za devojčicama su se
svi u Beogradu okretali, iako su bile strogo patrijarhalno vaspitane, što im je
kasnije, pogotovo Nađi kao filmskoj glumici, mnogo smetalo u karijeri – kazuje
Srebrenka ozarena uspomenama.
Onda mi se telefonom javi
Vrbislava – Kika Starović, iz Ulice vojvode Stepe.
– One su nam ulepšale
mladost. Sa Ljoljom sam bila u studentskom oporavilištu na Avali, viđali smo se
u "Indeks baru". S njom sam se više družila, jer smo fizički bile slične.
Nađa je svakoga plenila ljupkošću i lepotom. Sećam se da je jedan poznati
pesnik iz Crne Gore, koji se sada bacio u politiku, došao kod mog momka,
potonjeg supruga, da od njega pozajmi cipele, jer ide "na sastanak sa Nađom
i pred nju ne može svakakav da izađe". Izgleda da mu ni cipele koje više
nikad nije vratio mom dragom nisu pomogle. Sestre Poderegin su bile naočite i
vrlo popularne, po svemu su se izdvajale od nas. Ma, šta da vam kažem, Nađa je
bila prva liga među studentkinjama na štrafti u Knez Mihailovoj, iako smo većinom
bile odevene u širokim suknjama sa žiponom, baletankama na nogama i obaveznim
konjskim repom na glavi – opisuje Kika svoju studentsku generaciju.
Na ulici sretnem mog dragog
kolegu Mirka Bojića, jednog od trojice legendarnih glavnih urednika
"Ilustrovane Politike". Kad je čuo šta me tih dana preokupira, slatko
se nasmejao.
– Ja sam Nađu vozio u
kolicima na omladinskoj radnoj akciji u Sevojnu, kada smo čistili teren za
izgradnju Valjaonice bakra. Prava beogradska lepotica – kaže Bojić.
Milka Đonić, inženjerka u
penziji, odrastala je sa Nađom i Ljoljom u Mlatišuminoj 2.
– Bile su starije od mene i
volela sam da budem u njihovom društvu. Sećam se da je kod njih dolazio i Pavle
Minčić, kolega sa Nađine klase, zajedno su učili. Moja baka Divna ih je stalno
pitala:"Učite li, deco?" Profesorka Milka je u to vreme pisala roman
"Svitanja". Dolazila je kod bake i čitala joj odlomke. Posle je
pitala da li se baki dopada to što piše. Baka Divna je plela šalove i rukavice
i za Milkine devojčice. Zime su bile oštre i sa mnogo snega. Često se nije
znalo da li je svanulo, jer bi sneg zatrpao prozore – rado se seća Đonićeva tih
dana detinjstva.
Blizak prijatelj Nađe
Poderegin mi priča da je ona 1950. godine upisala Akademiju za pozorišnu
umetnost u klasi profesora Jože Rutića i asistenta Branka Pleše, koju su činili
i kasnije poznati glumci Pavle Minčić, Dejan Čavić, Ciga Jerinić, Jelena
Jovanović-Žigon, nedavno preminuli Petar Banićević i još tridesetak studenata.
Diplomirala je 20. maja 1954. godine ulogom Anke, u predstavi
"Ljubavnici" nepoznatog autora iz 16. veka, u Beogradskom dramskom
pozorištu.
Nađa Poderegin je kao
gimnazijalka bila hapšena "po pitanju Rezolucije IB-a". U pritvoru je
provela nekoliko meseci, jer je rasturala letke "antirevolucionarne
sadržine". Na letku je pisalo da je Tito izdao ciljeve komunizma, jer je
počeo da skuplja automobile kao igračke. Potonja istorijska saznanja potvrdila
su istinitost napisanog u letku. Pričalo se da je grupu koju su činili Nađa,
Leposava Milošević, kasnije udata za pisca Antonija Isakovića, i Milana Ilić
neko "nasankao". Ne zna se ni ko ih je prijavio Udbi.
Nađa Poderegin je filmsku
karijeru počela kao statista u filmu "Baš čelik". Posle je igrala u
filmu Žike Mitrovića "Ešelon dr M" i u koprodukciji "Kuća na
obali". U filmu "Goldfinger" sa Šonom Konerijem pojavljuje se u
ulozi lepotice koja je imala zadatak da ubije Džemsa Bonda. Naravno, on to
saznaje i u kadu punu vode, u kojoj se naga baškarila Nađa, baca uključenu
grejalicu. Još čujem njen vrisak. Od 1952. do 1968. godine igrala je u tri
jugoslovenska i 32 nemačka i engleska filma.
Sestre Poderegin su se udale
za strance. Nađa je u Kanu srela Majkla Šrajbera, londonskog industrijalca, sa
kojim je dobila kćerku Tanju. Ljolja je bila supruga Holanđanina sa kojim ima
sina Andreja. Kasnije su se obe razvele i nastavile da žive u Londonu. Nađa je
radni vek provela kao scenarista u Bi-Bi-Siju, a Ljolja je predavala
slavistiku. Potom su osnovale izdavačku kuću "Haniglen pablišing", pa
su početkom devedesetih učestvovale i na Sajmu knjiga u Beogradu. U vreme
bombardovanja SR Jugoslavije, 1999. godine, organizovale su proteste u Londonu.
Takve su moje "rođakinje",
sestre Poderegin.
Ferid Mujezinović
(Tekst iz "Politike" od 15.09.2006. godine - još jedna priča o Bondovoj devojci rođenoj u Nišu).
Нема коментара:
Постави коментар